I kad je teško, nema odustajanja

Od kad sam biciklom prvi put napustio okvire svoje i par susednih ulica, neprestano pomeram granice, kako prostorne, tako i one sopstvenih mogućnosti. Još 80-tih godina, kao tinejdžer, pravio sam ture od 40-80 km. Tada sam prvi put osetio nagoveštaj onih avantura koje ću doživljavati par decenija kasnije.

Početak 2000-tih mi je doneo preseljenje u Vršac, zbog zaposlenja u Hemofarmu. Tih godina sam kupio svoj prvi „ozbiljan“ bicikl. Bio je to Cilo Renagade, brdski bicikl.

Vršac i okolina, sa svojom konfiguracijom terena, čini se idealnim za vožnje biciklom. Treninzi mi tada postaju redovniji, što u velikoj meri utiče na povećanje kondicije kao i opšteg zdravlja. Tada sam obišao gotovo sve postojeće staze na vršačkom bregu i okolini. Mnoge lepe fotografije su nastajale na takvim vožnjama.

Pošto sam imao veliku želju za još većim daljinama, početkom 2010-tih nabavljam drumski bicikl Bianchi. Njime sam obišao veliki deo Srbije, okolne zemlje, Grčku i naravno – Francusku. Sa novostečenim „biciklističkim prijateljima“, organizujemo zajedničke vožnje u dužinama od 150-200 km. Tada prvi put prelazim granicu od 200 km u jednoj vožnji. To mi je bio podsticaj za učestvovanje na ultra maratonskim vožnjama, zvanim breveti. To nisu trke, već organizovane vožnje po unapred utvrđenoj ruti, koja se mora izvesti u određenom vremenskom limitu. Standardni breveti su dužine 200, 300, 400, 600, 1000 i 1200 km, ali mogu biti i duži.

Prvi brevet mi je bio jesenjih 200 km Srema, sa startom iz Inđije. Na startu sam upoznao mnoge bicikliste iz cele Srbije i okolnih zemalja i sa mnogima sam vremenom postao veoma dobar prijatelj. Taj prvi brevet sam završio nakon 10 sati. Već na proleće naredne godine sam ponovo učestvovao na istom brevetu i završio sam ga za 7 sati i 30 minuta. Narednih godina ređali su se breveti sve veće dužine – 300, 400, 600 km... U međuvremenu sam sve više saznavao o adekvatnoj ishrani, oblačenju i načinu vožnje na dugim relacijama. Neke od tih saznanja sam sticao i iz sopstvenog iskustva. Nabavljao sam opremu prilagođenu dugim vožnjama. Odeća je bila takva da je omogućavala vožnje tokom cele godine, bez obzira na vremenske uslove. Niže temperature su podrazumevale kraće vožnje. Obavezan je i Garmin uređaj za bicikl.

Zatim je došlo na red da se oprobam i na brevetima preko 1000 km. Prvi takav brevet je bio sa startom iz Beograda. Vremenski limit je 75 sati, a ruta je iz Beograda vodila preko Vršca za Smederevo, pa zatim Đerdapom do Kladova, da bi se nastavila sve do Bajine Bašte i tokom reke Drine, pa zatim do Beograda. Vožnja tokom tri dana i dve noći, sa nekoliko sati sna, tek toliko da se ne gubi mnogo vremena. Cilj sam prošao nakon 65 sati.

Već sledeće godine sam vozio brevet u Bosni i Hercegovini u dužini od 1200 km. Start je bio u Banja Luci i ruta breveta je pratila državnu granicu. Četiri dana i tri noći vožnje po veoma strmom terenu u gotovo svim vremenskim uslovima. Od slabe kiše prvog dana, zatim dosta jače tokom celog drugog dana, na temperaturama od oko 8°C, da bi trećeg dana, nakon Mostara, temperatura prelazila 30°C. Završetak je bio u Banja Luci prekrivenoj oblacima, nakon 86 sati vožnje.

Posle ovog breveta, znao sam da sam spreman za ispunjenje davnašnjeg sna: brevet Pariz–Brest–Paris, u dužini od 1200 km. Najpoznatiji i najprestižniji događaj amaterskog biciklizma, koji postoji još od davne 1891. godine. Dve godine sam se intenzivno pripremao za ovaj događaj, koji je bio zakazan za 18. avgust 2019. godine. Pripreme su podrazumevale više kvalifikacionih breveta, kao i intenzivne treninge. Početkom juna sam se kvalifikovao, zajedno sa preko 6000 učesnika iz celog sveta.

18. avgusta te godine, u 17:45, čekam znak za start, zajedno sa još 300 biciklista iz moje „H“ grupe. Pored mene je prijatelj iz Vršca, s kojim sam odvezao većinu od preko 30 breveta. Jedan drugom smo podrška na ovom veoma iscrpljujućem brevetu, tokom kojeg ćemo doći do samih granica naših fizičkih i psihičkih mogućnosti. Tokom 88 sati, koliko nam je trebalo da dođemo do cilja, prolazili smo kroz razna iskušenja - od ekstremne iscrpljenosti, niskih noćnih temperatura u Bretanji, situacija da skoro zaspimo tokom vožnje... Veliku podršku pružali su ljudi pored puta bodreći svakog učesnika. Neizmerna je bila sreća nakon prolaska kroz cilj, jer je to predstavljalo ispunjenje davnašnjeg sna. Ujedno, upisali smo se u 15-ak biciklista iz Srbije koji su od njegovog nastanka uspešno završili ovaj brevet.

Više od 25 godina intenzivnijeg bavljanja biciklom, a naročito poslednjih 15-ak godina, koliko vozim brevete, je u velikoj meri uticalo na moj stav u životu i odlučnost da nikada ne odustajem, ma koliko da je teško. Ni na jednom brevetu nisam odustao od vožnje, čak ni posle padova, kada sam nastavljao sa iscepanom odećom i oštećenim biciklom. Posle svakog uspona, ma koliko dugačak i težak bio, sledi spust. Isto tako, koliko god da je jak vetar u lice, nakon nekog vremena će promeniti smer ili on ili ja, pa ću imati vetar u leđa.

Taj vetar u leđa mi je želja da učestvujem na narednom brevetu Pariz–Brest–Pariz 2027. godine.

Autor teksta: Boris Stefanović, Viši stručni saradnik u inženjeringu, Hemofarm A.D.

Preuzeto: Hemofarm Fondacija - I kad je teško, nema odustajanja (fondacijahemofarm.org.rs)