Ukoliko je nevoljno mokrenje ono što vas muči, potražite pomoć urologa jer savremena medicina ima i lekove i metode lečenja koji mogu rešiti vaš problem.
Prema zdravstvenoj statistici svaka četvrta žena, starosne dobi između 30 i 60 godina, imala je bar jednu epizodu nevoljnog mokrenja u životu. Tokom kašlja, kijanja, smejanja, fizičkog napora ili seksulanih odnosa, kada raste pritisak u stomaku, najčešće se dešava nevoljno ispuštanje urina kod žena.
„Nevoljno oticanje urina ili urinarna inkontinencija, znatno je zastupljeniji problem među ženama u odnosu na muškarce, što je posledica anatomsko-fizioloških razlika među polovima. Najčešće se nevoljno oticanje urina kod mladih žena javlja u trudnoći ili posle porođaja, a kod starijih usled opadanja nivoa estrogena u menopauzi. Dijabetes, gojaznost, pušenje, genitourinarna hirurgija ili zračenje, značajno doprinose razvoju oboljenja, pa je veoma važno da se pacijent na vreme obrati lekaru”, kaže magistar farmacije – medicinski biohemičar Bojana Podgorac Milenković, direktorka marketinga za Rx portfolio iz Hemofarma.
Nevoljno mokrenje u toku trudnoće uglavnom je prolaznog karaktera, a lekaru se treba obratiti ukoliko traje duže od šest nedelja posle porođaja. Učestalost problema raste sa godinama. Iznenađuje podatak da je u SAD-u nevoljno mokrenje gotovo 25 odsto zastupljenije od koronarne bolesti, dijabetesa i hipertenzije pojedinačno u ženskoj populaciji iznad 60 godina.
„Tegobe su obično praćene osećajem sramote, padom samopouzdanja, povlačenjem u sebe. Primera radi, nevoljno oticanje urina tokom odnosa je ozbiljan problem koji umanjuje kvalitet života i narušava emotivne i partnerske veze, jer žena počinje da izbegava fizičku bliskost. Uopšte, žene svih starosnih dobi teško podnose činjenicu da ne kontrolišu mokrenje, imaju osećaj neprijatnosti i to narušava socijalne interakcije, radnu sposobnost i mentalno zdravlje žene. Zato je važno da se što ranije potraži pomoć lekara”, ističe naša sagovornica.
Nažalost, zbog osećaja stida, čak 2/3 pacijentkinja lekaru neće ukazati na simptome inkontinencije posebno kada se radi o blažim oblicima koji su i najčešće zastupljeni. Tek kada problem uznapreduje traži se stručna pomoć.
„Da bi se odredio najbolji modalitet lečenja potrebna je precizna dijagnoza o vrsti i stepenu problema. Ako se pacijentkinja na vreme obrati lekaru, čak 80 odsto urinarnih inkontinencija može da bude izlečeno ili znatno poboljšano. Veoma značajno mesto u lečenju inkontinencije ima terapija savremenim lekovima kao što su solofenacin i mirabegron koji u velikoj meri olakšavaju tegobe povezane sa sindromom hiperaktivne mokraćne bešike”, objašnjava dalje naša sagovornica.
Pored konzervativnog lečenja lekovima, hirurgija je takođe, zavisno od vrste inkontinencije, moguć izbor. A kroz edukaciju pacijenata, žene takođe dobijaju važne savete.
„Pacijentkinjama se preporučuju i specijalne vežbe jačanja mišića karličnog dna, zatim promena načina ishrane, smanjenje telesne težine, prestanak pušenja. Najvažnije je, međutim, da se problem ne zanemaruje, da se odbaci osećaj stida, a da nelagodnost bude podsticaj za odlazak kod lekara jer zahvaljujući pravovremenoj dijagnozi i adekvatnom lečenju vaš problem može da bude uspešno rešen”, poručuje Bojana Podgorac Milenković iz Hemofarma.
