Upoznajmo se sa Parkinsonovom bolešću

Svetski dan Parkinsonove bolesti obeležava se 11. aprila sa ciljem da se skrene pažnja na samu bolest, ali i njen uticaj na živote obolelih i njihove porodice, kao i na napredak u lečenju. Datum nije proizvoljan, već se poklapa sa rođendanom engleskog lekara Džejmsa Parkinsona, koji je ovu bolest prvi put opisao 1817. godine.

Međutim, šta je zapravo Parkinsonova bolest? Kako se ona razvija i kroz koje faze prolaze pacijenti? Koji su njeni tipični simptomi i na koji način se dijagnostikuje?

Šta je Parkinsonova bolest?

Parkinsonova bolest je druga najčešća neurodegenerativna bolest nakon Alchajmerove demencije. To znači da bolest pogađa nervne ćelije pojedinaca koji obolevaju od ove bolesti. Parkinsonovu bolest nije mogće izlečiti, 1,2 ali se ona može držati pod kontrolom. Prema Evropskom udruženju za Parkinsonovu bolest (EPDA), oko 10 miliona ljudi širom sveta boluje od ove bolesti, pri čemu muškarci obolevaju nešto češće od žena.3 U proseku, Parkinsonova bolest se javlja kod pacijenata starosnog doba od 60 godina. Ipak, kod nekih pacijenata prvi simptomi mogu da se jave i pre 40. godine života, a u retkim slučajevima bolest može izbiti i u adolescenciji (juvenilni Parkinsonov sindrom)3,4.

Parkinsonova bolest je uzrokovana postepenom degeneracijom određenih nervnih ćelija u mozgu

Još uvek nije potpuno razjašnjeno kako se Parkinsonova bolest razvija. Naslednoj predispoziciji može se pripisati samo nekoliko slučajeva. Prethodno oštećenje mozga usled teških povreda glave, moždanih udara ili tumora može povećati verovatnoću Parkinsonove bolesti. U većini slučajeva, međutim, ne može se identifikovati uzrok i bolest se naziva idiopatskim (tj. „bez prepoznatljivog uzroka”) Parkinsonovim sindromom.

Poremećaji spavanja i depresija takođe mogu biti rani znaci Parkinsonove bolesti i mogu se javiti godinama pre stvarnog početka bolesti.

Kod ljudi sa Parkinsonovom bolešću, nervne ćelije u mozgu koje proizvode neurotransmiter dopamin umiru velikom brzinom. Ove nervne ćelije se nalaze u predelu mozga koji se naziva substantia nigra („crna supstanca”), koja je odgovorna za voljno kretanje i koordinaciju. Smrt nervnih ćelija i posledični nedostatak dopamina dovode do poremećenog prenosa signala u mozgu. To sve više dovodi do gubitka kontrole nad voljnim i nehotičnim pokretima, kao i do drugih tipičnih simptoma kao što su drhtanje mišića, ukočenost mišića (rigor), nedostatak stabilnosti u uspravnom držanju tela (posturalna nestabilnost) i usporavanje pokreta (bradikineza). Ovaj proces je postepen i smrt neurona koji proizvode dopamin obično počinje mnogo pre nego što se pojave prvi simptomi.

Tipični simptomi Parkinsonove bolesti

Parkinsonova bolest obično počinje polako i sa nespecifičnim simptomima. Pacijenti često opisuju da češće padaju i prijavljuju prvi gubitak kontrole nad motoričkim funkcijama. Ovo se manifestuje, na primer, u opuštenim rukama i izmenjenom hodu zbog povlačenja nogu. Poremećaji spavanja, smanjena aktivnost creva koja dovodi do zatvora ili poremećaji čula mirisa su dalji početni znaci. Grčevi u listovima i bolovi u leđima, ramenima ili rukama takođe mogu biti rani simptomi. Neki pacijenti takođe pate od depresije.

U većini slučajeva, druge tegobe se dodaju tokom vremena. Mogu se javiti razni glavni simptomi:

• Bradikineza (usporavanje kretanja)/akineza (nedostatak pokreta):
Postoje četiri glavna simptoma. Jedan od njih je bradikineza - sve veće usporavanje pokreta, koje se često manifestuje i smanjenom mimikom i poremećajima govora. Pacijenti se mogu kretati samo sa velikim poteškoćama, koraci im postaju manji i razvijaju tipičan hod koji je povijen napred, sitnog koraka, pri čemu pacijent vuče noge.

• Drhtanje u stanju mirovanja:
Drhtanje u stanju mirovanja je najočigledniji simptom. Kada pacijent miruje, uglavnom mu podrhtavaju glava i šake. Kada počne da se kreće, drhtanje se smanjuje ili potpuno nestaje.

• Ukočenost:
Pod ovim glavnim simptomom Parkinsonove bolesti podrazumeva se uporna i nehotična napetost mišića (poznata i kao povećani tonus mišića). Ovo uglavnom utiče na mišiće fleksore, što rezultira tipičnim držanjem tela koje je povijeno napred dok su ruke savijene. Ako se, na primer, lakat ili zglob obolele osobe pasivno savijaju i pružaju, povremeno se može pokrenuti takozvani „fenomen zupčanika” - pokret se tada ne vrši jednim potezom, već u nekoliko malih koraka.

• Posturalna nestabilnost (nesigurnost u stavu i hodu, tendencija pada):
Oštećenje nervnih ćelija koje proizvode dopamin otežava nekim pacijentima koji boluju od Parkinsonove bolesti da imaju uspravan stav. Refleksi položaja i držanja, koji podsvesno regulišu hod i ravnotežu, mogu izgubiti svoju funkcionalnost. To može izazvati poteškoće sa pokretima. Pored toga, pacijenti mogu biti skloni padovima i spoticanjima.

Nekontrolisano drhtanje samo je jedan od simptoma koji može ozbiljno ograničiti pacijente koji boluju od Parkinsonove bolesti u njihovom svakodnevnom životu.

Vremenom, promene u ponašanju takođe mogu postati primetne. Pacijenti sa Parkinsonovom bolešću mogu generalno reagovati razdražljivije, postepeno se povlačiti i izbegavati socijalne kontakte. Ovo se prvenstveno može pripisati pogoršanju govora i pisanja, kao i drugim opštim ograničenjima. Iz tog razloga, posebno je važno da pacijenti dobiju odgovarajuću terapiju kako bi održali što veću fleksibilnost u svakodnevnom životu i nastavili da vode život kakva žele.

Kako se dijagnostikuje Parkinson?

Trenutno ne postoji standardizovani dijagnostički postupak za otkrivanje Parkinsonove bolesti. Tok bolesti je vrlo individualan, a rani simptomi mogu biti vrlo nespecifični. Ako pacijenti ili rođaci primete promene, lekar prvo pokušava da sazna vreme prve pojave i vrstu i trajanje simptoma. Dodatne dijagnostičke opcije, kao što su kompjuterizovana tomografija (CT) ili magnetna rezonanca (MRI), mogu se konsultovati kako bi se isključili drugi pokretači poput tumora ili moždanog udara. Na kraju, isključivanje drugih bolesti u kombinaciji sa pojavom jednog ili više glavnih simptoma dovodi do dijagnoze Parkinsonove bolesti.

Danas postoje značajne opcije za lečenje Parkinsonove bolesti. Za pacijente u svakoj fazi bolesti postoje terapeutske mogućnosti u obliku lekova ili tehničkih pomagala koji mogu da podrže kontrolu života i slobodu obolele osobe. Nažalost, Parkinsonova bolest se često dijagnostikuje tek u poodmakloj fazi - ne samo zbog simptoma koji su početku često nespecifični. Činjenica je, nažalost, da što se kasnije postavi dijagnoza, to su ograničenja u životu pacijenta značajnija. Ako se bolest dijagnostikuje rano, pravo lečenje može „zamrznuti“, tj. održati postojeći status quo pacijentove pokretljivosti i samim tim fleksibilnost tokom dužeg vremenskog perioda.

Reference:

1. Dorsey ER, Elbaz A, Nichols E, et al. Global, regional, and national burden of Parkinson’s disease, 1990–2016: a systematic analysis for the Global Burden of Disease Study 2016. Lancet Neurol 2018;17(11):939–53.

2. Nussbaum RL, Ellis CE. Alzheimer’s Disease and Parkinson’s Disease. N Engl J Med 2003;348(14):1356–64.

3. Heinzel S, Berg D, Binder S, et al. Do We Need to Rethink the Epidemiology and Healthcare Utilization of Parkinson’s Disease in Germany? Front Neurol 2018;9:500.

4. Deutsche Gesellschaft für Klinische Neurologie und Funktionelle Bildgebung (DGKN). Morbus Parkinson. Online: https://dgkn.de/neurophysiologie/der-ueberblick/morbus-parkinson. As of 19 March 2021.