U ručnom radu sam pronašla mir
Period, kada smo zbog epidemije koronavirusa bili zatvoreni u stanove i kuće za mnoge je doneo velike promene u životu, pa tako i za mene. Višak vremena zbog lokdauna trebalo je popuniti. Čitanje, filmovi, joga, ali nekako mi se sve to nije činilo dovoljnim. Morala sam da stvaram nešto opipljivo, korisno, lepo. Kao majka tri devojke, kojima je uvek potreban neki modni detalj, počela sam da pletem narukvice od konca za vez.

Tehnika se zove knotting, tj. prave se mali čvorovi raznobojnim nitima i prema šablonima se dobijaju šare. Mogućnosti boja i kombinacija šara su neograničene. Sve me je to okupiralo i zainteresovalo. Kad sam savladala i napravila ogroman broj narukvica, koje sam uglavnom poklanjala, shvatila sam da mi treba nešto novo. To je bio početak mog interesovanja za ručni rad.

Znala sam da štrikam od malih nogu, naučila me je baka na selu, ali štrikanje me nije mnogo zanimalo, ali zato heklanje… Kad sam videla kakve su mogućnosti, šta sve može da se napravi, morala sam to da naučim. Počela sam sama, gledajući tutorijale, najviše naravno na ruskom jeziku. Bilo je izazova, nije sve išlo glatko od početka, ali shvatila sam da me taj rad opušta, donosi mi spokoj i mir, okupira, smanjuje svakodnevni stres, da se ne nerviram čak i kad pogrešim; rasparam, pa probam ponovo.

Možda nekome deluje jednostavno, ali potrebno je osmisliti, nacrtati, brojati, shvatiti kuda će da vas odvede rad i nikad ne znam kako će na kraju da ispadne. Mnogo sam parala, pa čak i bacala. Taj osećaj zadovoljstva kada završim neki predmet, bio to ženski top, šešir, torba, ne može se opisati. Bilo mi je važno da uvek pravim ono što se meni dopada, što bih ja nosila. Isprobavala sam različite materijale, ali gledala sam da uvek budu što prirodniji.

Prvi ceger koji sam napravila od makrame pamučnog konca bež boje, moja najmlađa ćerka i danas nosi. Tada sam shvatila da želim da istražujem i u materijalima, koje je kod nas teško nabaviti i izbor je mali. Trenutno je rafija materijal koji me fascinira, vrlo je moderna tokom leta, boje su prirodne, i mogućnosti su velike, od laganih šešira, torbi, cegera pa sve do vaza, saksija, abažura. Sve bih da probam, ali slobodnog vremena je sada malo. Volim da tražim inspiraciju, gledam po internetu, isprobavam nove tehnike, a i da osluškujem šta se drugima dopada. Sve me to ispunjava i pruža mi osećaj zadovoljstva.

Od imitiranja gotovih tutorijala do ličnih kreacija prošlo je neko vreme, ali sam uspela. Imam nekoliko cegera za koje mogu da kažem da su u potpunosti moja kreacija, moj dizajn. Napravila sam jedinstvene predmete koje niko nema, a koje nose žene i uživaju u tome. Pa gde ćete veće zadovoljstvo?! Nikad mi nije cilj da to bude neki posao, zarada, već da ono što sam stvorila sama, kreativno, svojim rukama, nosi neka osoba sa stilom. Posebno kada se neko zainteresuje i želi da počne time da se bavi, da mu pružim podršku i razumevanje.

Nedavno mi je jedna žena tražila ceger, koji nije bio za prodaju, insistirala je da baš taj želi i nijedan drugi. Odredila sam simboličnu cenu, jer je ceger korišćen, našle smo se da joj predam i iznenadila sam se kad sam videla ženu koja me je očarala svojim stilom. Ona je posle toga bila oduševljena, slala mi je fotografije kako nosi ceger i stalno smo u kontaktu. To veoma ohrabruje i predstavlja nadahnuće da nastavim dalje sa radom i da se usavršavam.

Imam puno ideja, želja, planova za još rukotvorina, ali i nedovoljno vremena. Potrebno je uklopiti sve obaveze, a zatim izdvojiti vreme i za knjige, filmove, druženje i planinarenje sa planinarskim društvom Alti, koje vodi Dragana Rajblović, prva žena iz Srbije koja se popela na najviši vrh sveta, Mont Everest. Ona je jedna od žena kojima se divim i predstavlja pravi primer svestrane osobe.

Ko zna, možda jednog dana neki moj ručni rad dospe na vrh sveta!

Autorka: Milica Ratković, prevodilac sa ruskog jezika

Preuzeto: Hemofarm Fondacija - U ručnom radu sam pronašla mir (fondacijahemofarm.org.rs)